Дело

ПОРОДИЦА ИОЛАЊЕЦКИХ РОМАН ХЕНРИКА СЈЕНКИЈЕВИЋА У 3 КЊИГЕ ПРЕВОД С ПОЉСКОГА ДРУГА Ц;НзИГА (НАСТАВАК) XV Кад је сутрадан Марина ушла к мужу одевена, он је једва познао. Вила је у црној хаљини и са црнпм велом на глави; учинила му се виша и косматија, смагнута у лицу п старија. Али му се допала њена озбиљност, која га подсећала на дан венчања. Успут му је Марина признала како се плаши и како јој лупа срце, а он је умирпвао шалећи се, ма да је и сам такође мало бно узбуђен; а кад после кратког иута приспеше у огромни полукруг пред св. Петром, осетн да нн њему не бнје пулс као свакога дана, а сем тога осети некако чудноват утисак: као да је мањн него обично. На ступњевима, где је стајало неколико стражара, одевених у нрекрасно одело, које је смислио Мпхл Анђело, наиђу на Швирскога, који их одведе на више, с масом људи, већином Белгијанаца. Марина, мало збуњена, нп сама ннје знала кад се нађе у пространом салону, у којем је била још већа маса света, којега није било само у средини, где су стражари одржавали пространи пролаз. V гомили с-вета могао се чути језик фламански н францусшц којим се шапутало, а шаптачи су обраћали очи оном пролазу