Дело

ПЕВАШ ДИ ТО, МДЈКО? ПЕСМА У ПРОЗИ Мајка болна, преболна. Сва клонула. У грудимајој нешто крчи, а глава .је заноси. Легла на под; чини јој се да ће јој ту бити лакше но на постељп. Деца се разишла неко у школу, а неко у пгру. А шта бн јој могла и помоћи, само да их плаши и растужује. Само код ње остала мала Мица, њено мезимче од две-три године. Легла н она на под. Наслонила се на мајкине груди па се игра са једним шареним дугметом на њеној рекли. Собну би тншнну нарушила по која муха, која би лено прозујала поред главе и изгубила се негде око ирозора. •Једино се .још чује тајанствени сатпћ у зиду како чини: — Цика — цак, цика—цак! — Како полако откуцава... Како је то страшно!... мислила је болесница. Моји последњи тренутци.... Ох, то знам добро! Исто тако куцало је кад је умирао мој јадни Здравко, — моје првенче.... Часком престане, па опет настави.... Цика — цак, цика — цак.... 0, Боже, и данашњи дане, сачувај ми децу!... Није ми мене жао; жао ми је ових сирочића.... Па да пх више не видим, да их више не помилујем?!.. Да се растанемо за навек!... Баба Манда каже, да се нп г о р е не еаста}у и не познају. Само, каже, мајка и првенац што се једанпут сусретну и рекну једно другоме: „Негде смо се виђали!“ Па внше ништа.... — Цика—цак, цика—цак! — Јадна децо, једне овде да оставим, а друге горе да не нађем.... Мој тужни удесу!... Па шта ће ови овде сиротани? Да ништа друго, гад ће их разнети!... Да их хоће бар ко по главп помиловати?!... Туђа срца за њих ће бити затворена.... Они ће бити