Дело

ВА( 'ППТАЧЕВЕ ЗАБЕЛЕШКЕ 4.57 једациут затрешта некакав јасан звук, крји ме натера да ослушцем. II $ правцу од куд је тај звук дошао стаде одсјајиватп не№'то као ситне муње. Музика се.могла све јасније чути, аод оног ► одсјајивања н блпставог треперења, које се све више и више дрпмпцаше, ишчаури се чета војника, са светлим сабљама њЈВДшкама. Сад сави она с пута и стаде марширати но ливади, која беше поред напте њиве, на којој смо ми. Пред војницима маршира офицпр, први, којега сам ја видео у свом животу. Он беше крупна п снажна људа, са смеђим брковима и плавим, веселим. светлим очима. Сваки покрет на њему оличаваше снагу и живот, и радост, као да је сам оно јасно небо без облака, п чпст, прекрасан јесењи ваздух, који ме је окружавао. Мном, наједанпут, овлада неко осећање велике, бескрајне радости од делања и стварања, и у псто доба неке страшне и ^агушљиве чежње, тако да сам нехотице пспружио руке напред — и отпочео да плачем — не знајући нп с-ам зашто. Остала деца беху отрчала за војницима, који већ прођоше мимо нас, те тако није нико запазио ово моје плакање. Кад сам кући дошао, дознадох да је онај официр наш гост. У предсобљу смотрих шињел и сабљу официреву. Наравно да нисам могао одолетн искушењу да сабљу не опипам и главу не загњурнм у шињел, при чем ми изпђе јасно пред очи и цела сцена из поља. Прн обеду, где сам .једва смео да подигнем очију од стола, везаше моју пажњу праве п једре бутине нашега госта. Долазило мн је да му обгрлим ноге, у оној живописној униформи. При поласку обесп мп овај официр златан крстић о врат, који је висио на свнленој врвцп. Ја сам био тада, како ми причају старија браћа н сестре леп дечко. — Оним сам поклоном постао сав блажен. Може се сада амислити мој бол и мој јед. када мн је мати, строга лутеранка, забранила да овај крстић носим, зато што је био израђен по обрасцу источно-православном. па ми га најзад просто и одузела. Ја сам се драо из све снаге — али шта је могло то помоћи! Дуго је годнна по том овај крстић био највишн циљ мојих жеља. Једанпут сам се, шта више, носио мишљу, да обп.јем писаћп сто моје матере, те да дођем до ове светиње. Али, годнне су пролазиле, и крстић је отишао у заборав. Четврти описује сво.ј случај овако: