Дело

Д Е Л 0 43«; крупног кочијаша, којега сам живо замишљао док сам осећао његово одело на свом телу, изазиваху снажну ерекцију, од које сам се увек препадао, јер нисам знао од куд долази, те сам држао да је каква болест. — Једнога дана, пошто сам у мислима п овако и онако превртао, успео сам, номоћу мојих другова, да удесим једну сцену, при чем ме је морао кочијаш издићн у вие. Сад ја употребих ову прилику, када ме моји другови хтедоше отети, да прнпијем свој образ уз његово чупаво лице, својом руком да га Обгрлим п дашогама чврсто обухватим његов труи. Тада затворих очн и бех обузет неком неописаном заносном мплином. Лети смо обпчно ишли на море п ту становали у једној кућн. Уза сам доксат ове куће, између ње и мора, ишла је улица, куда је у извесно време пролазила жандармеријска патрола. Мене су одмах занелн овн војницп, правог држања, с-а чизмама н привлачном униформом, опаљеног лица и заковрченпх бркова. Вечером, у кревету, пре ш> што ћу заспати, стварао сам ја уображењем најстраховитије сцене: као нешто закуца на прозор, ја га отворим нз љубопитљнвости, а тада наједанпут помолн се једна мрка рука, па чијим рукавимаја запазим војничку дугмад и црвену чоху; пре но што се обазрем мене, као извуку напоље, неко ме стане носити брзим корацима, сакрнвеног иод војннчкп шињел, где лежим на грудима неког човека, крјега сам ја чврсто, чврсто обухватио, тако да чујем како куцају срца п моје н његово; у неку колибу, дубоко у шумп, донесе ме жандарм, положи ме у његов кревет, ижљуби ме, а тада и сам легне поред мене, којега ја чврсто обгрлим, и будем неописано срећап. 0 овнм мојим уображавањима н осећањнма нисам никад нпшта саопштавао мојпм укућанпма — не стога, што бих држао да .је то нешто рђаво, него стога, што сам можда већ тада и нехотнце ностајао свестан, да нешто осећам што је само мени разумљиво. Живо се опомпњем још једног другог доживл:>аја. Ведар је јесењи дан, без игде н једног облачка на небу. Жито је одавно пожевено п сложеио у крстнне. Лишће на дрвећу већ отпочпње помало да се жути или црвени. Вескрајне шуме моје домовине, губе се у далпшп преливајући се од најзагаситијег зеленнла до у једначи с небом. Ми деца забавлжмо се хвата.јућн пољске мпшеве, које истерујемо пспод крстина. Тада па-