Дело

4-Њ Д Е Л ( V месту не беше посла за њ, јер беше морнар и он се лиже у слуукбу, на море... ГТоздравили смо се, оп оде, па — никад више... Шга је с њим, где је, је ли жив?.. то се ево и данас питам. Чекала сам га п чекам га. Али ми се чини да га нећу видети више!.. А волим га, знаш како га волим? II дан дањи га волим онако псто као некад. Отпшла сам из родног места, тумарала по свету, била толико година у Босни, дошла овамо, срела се с толико људи, али нигде не беше мог Јулија; обелеше ми косе; ирођоше годпне младости и прошлости па дође п старост, а ја га јоит једнако чекам. И ево. дође крај нећу га дочекати... Ја хтедох нешто рећи, али ме она ухвати за руку. Чекај! Нисам све казала. Нашла сам тебе, сиротицу, мо.је среће. II ти си заволела човека сиромаха, поштена. Али га не пуштај од себе, ако га волиш! Срећа се срета а не стиже!.. У тај мах уђе мој муж. Поздрави се, али га оневесели њена болест. Не брините — вели она. — Дакле добили сте службу? Добио сам. — Кад полазите? Кроз два-три дана. — Сами. Он погледа на мс и уздану. Еј, како бих волео да то буде у друштву! - Па венчајте се с њом. Молим вас, ја сам вам казао... Да сте сиромах — рече она — То сам знала и пре. Па ипак! Ви .је не смете оставити. Вама треба закућиги, треба вам новаца. Само то... Је ли вам ово доста? упита она. На се иридижо, пружи руку под узглавницу и извуче једап свежањ. Беху то новчанице. Ја се дигох; мој муж стајаше као окамењен; не умедосмо речи прозборити .