Дело

Г-Л II К А 449 Ево вам! Но — не — не! Никаква хвала! То је моја.*кћи, ]а јој дајем мираз! Пазпте! Тешко вама, ако она' на вас зажали! Пожурите ла птто пре свадба буде! Ње нема више. Ова слика и онај гроб, о коме се ја Оринем, сва ми је успомена. Али та је успомена тако лепа и толико светла да ми све растера онај сумор. И ја, грлећи моју дечицу, са неким светптел.ским поштовањем погледам у ову слику. То ми је домаћа реликвија. /Бубица