Дело

ИОРОДИДА ПОЛАЊЕЦКПХ I 1 То је '8но здепаст човечнћ, јака врата, широких прсију, коже невЈјпчно “с.чагнуте а косе тако црне, као да је био Талнјан. Лпце му је било обично, али мудар и дубок поглед, а при том »ријатан. Ходећп нзвпјао се нешто на десно п на лево, што су шЈЈћла широка бедра. Букацки га престави овим речнма госпођи Полањецкој: — Престављам вам господпна Швирскога, сликара, неку врсту ђенија, који не само да је имао талента, него је имао и најнесрећнију идеју на свету да га не упропасти, што је могао учннити колико поуздано толико и за људство корисно, као толики други... Алн он волп да пспуњава свет акварелима и славом... Швнрскн се осмехну показавши два низа зуба, ванредно ситних, алп здравих н као снег белих, па рече: — Камо да је то истина. — II да вам кажем зашто он иије упропастио свој таленат — настави Букацки — из тако чисто парохцјскнх разлога, да би вештаку од реда срамота било да их призна. Он волн Погненбин, тамо негде око Познања, је ли тако? А воли га за то што се тамо родио. Да се родно у Гваделупу, он би волео Гваделуп, и љубав према њему тако би му исто помагала у животу. Тај ме човек револтира, и рецнте, госпођо, да ли нисам У праву? На то Марнна рече подижући своја светле очи на Швирскога: - Господин Букацки није тако рђав као што се прави да је, јер је у исто време казао о вама што је могао лепшега. — Умрећу, а свн ће ме познати — шапну Букацки. У том се Швирски загледао у Марину тако, каку слободу себи може дати само сликар, без увреде за дотичну. По очима му се видело да га јако занима; најзад промрмља: — Да овде у Млецнма изненада наиђем на такву главу, то је иросто дпвота! — Шта то? — запита Букацки. — Велим да госпођа има страшно орпђпналан тип. Ето ту (ту показа на нос, уста, браду). Како су ту само чисте линцје. — Шта? Зар није? — ирихвати жустро Полањецки — н сам сам баш тако мислио. — Да се кладим, да тако ниси никад мислио — рече Букацки.