Дело

— Госпођо, сасвим сте у праву

Лли логична жеинда не даде да је комплименат збуни, него одговорп: — Ако ја имам ираво, онда вп немате. 'Го је друга ствар. Ви пмате право што вам оно прилнчи, а жена готово увек пма право. — Сташо! — рече Марпна обраћајући се.мужу. Алп је у ње у том тренутку било толико дражи, да се и он у њу загледао толико заносно насмејаних очију, а ноздраве му се живо кретале да је у тренутку дохватио за руку говорећи: — Слатко моје дете! После се наже и стаде шаиутати: — Само да нисмо овде у салону, тако бих ти исцмакао те миле очн и та усга. Говорећи то Полањедкн се јако преварио. У том тренутку није требало осетити само њене физичке чари, утонути у руменилу њенога лида, у сјају очију и осмехнутим устпма, негоје ваљало осетити и њену душу. А колико .је он у њој баш то најмање осетпо најбоље иоказују његове речн: „Слатко моје дете!“ Она .је њему у томе тренутку била само бајно детенде, жена, п он нп о чем другом није мислио. У том се донесе кава. Г1рн крају разговора Полањацки рече: II тако Машко испаде л^убавником, н то после свадбе. Букацки пак посрка врелу шољу кахве па одговори: Глупост је у том што је то Машко, а не у том што .је по свадбп... Мало тога, иарочито по свадбп и треба... Али, молим вас! У мало што не рекох што паметно... Молим вас, госиођо, за опроштај и дајем реч да нећу ннкад н нпшта више иаметно рећи!.. Очнгледно је да сам оиекао језик врелом кахвом, али пп.јем тако што су ми рекли да је то добро за главобољу, а сад ме тако боли глава... Он мету длан на врат и потиљак, зажмури очима, остаде тако непомнчно неколико секунада, па затнм рече: Говори тн колико хоћеш, али глава боли те боли. Пошао бпх већ дома али ће овде да мн дође сликар Швирски с којим ћу заједно у Фиренцу. Он је чувен акварелиста, истински чувен... Ннко није постнгао акварелом већег утиска. А гле ево и њега. II заиста Швирски, као наручен уђе у тај пар у салон и стаде по њему разгледати не би ли угледао Букадкога. А кад га спази приђе к столу.