Дело

18 Д Е Л 0 спти хлеба није поништење. Просити људску хвалу и људско одобрење, ово је поништење. Немоћан .је, несрећан је који жуди да му људи свако дјело одобре, да га за сваку ријеч похвале. Он себе свеђ пита: „Шта ће други мислити?... Шта ће онај рећи?... Како ће свијет о овоме судити?...“ Како једна сама ријеч подигне у впсоко човјека жељна хвале н одобрења, тако га нсто једна сама ријеч упропастн доли у дубнне. Днјете ,је: све га забавља и све га уцвили. Б 0 Г т Негда се говорило и вјеровало да Бог све ствара, а за нашијех се дана говори да Природа све ствара; алн не знамо ни што је Бог ни што је Прнрода, јер капља не садржи Океана. Ми немамо ни језика ни рнјечп да достојно о Богу говоримо, и можда .је хула најбољи наш говор о њему. Не истраживам што је он, јер знам да ми је једно потребно: њему се молити и љубити га. ЈБубим га у својему срцу, и почитујем у својој души. Птица му се моли пјевањем, цвпјет мирисом, а ја уздахом својега срца. Свако тијело к њему долази: к њему идем: к њему ћу доћи. Син ће видјети оца. Хоће! Бог, ради своје унутрашње потребе, љубави и мудрости, складно и суслиједно ствара; стога је створење дивота и доброта. Његова су дјела позив, побуда, постицање да будемо добри како је он добар и мудри како је он мудар. Некп говоре да нема Бога, да он није биће у себи, него идеја у људској главн, пожуда .јадна, невољна срца, која не могавши у себп и на свијету наћн себн утјехе, рече: има Бог; он ће ме избавити из тјескоћа, он ће ме спасти. Овако уопће говоре да нема Бога они који га за својега живота нијесу нигда тражнли, п који сањају да им је памет свему примјерна, и да само, једнно, заиста бива оно што бива у њнховој памети; изван њихове памети нема битности, све је празноћа или нетемељпта магла. Нећу ја рећи да су безумни; има вјекбва да је о њима пророк пјевао: — „Рече безумник у срцу својем: нема Бога“.