Дело

СТОЈАН МУТИКАША Р О М А Н НАПИСАО СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ (НАСТАВАК) XXXV 'Гри пуна дана био .је Стојан љутит и раздражљив. Нпти је с киме говорио, нити је дао да га запиткују. Газдиницу Анђу грдио је непрестано, без икаква повода, а слуге у магази шамарао је сваки час. Образ као да му је једнако горио од шамара Росина и он је мислио само о њо.ј. Она, она да се усуди и да га ошамари! Удала се, па дигла нос, побјеснила и мисли, да јој сад нико раван није!... II иишта није желио, него да јој се освети... Само да дочека, па да је види понижену, посрамљену, како му се увија око кољена и како га моли. Само то! II тада да јој се насмије, да је гурне, унншти, упропасти! Осветићу се, макар одма умро... Ништа не жалим, ни пара, ни живота, само да се осветим! — говорио је сам себи и, грицкајући нокте, смишљао педесет разних „планова", како ће је укебати. Газдиница Анђа опет је стрепила пред њим. Није смјела ни дахнути, а камо ли да што проговорн. II ко зна колико би још ћутала, да, једнога дана, управо на Богојављење, не јави им се у кући ненадан гост, који их нехотично присили, да проговоре једно с другим. Негдје око сванућа јави им се тај гост: невисоко, мршаво момче у нрљавим и похабаннм сеоским хаљинама, са подераном