Дело

СТОЈАН МУТЛКАША 379 све заборавио што је било и опет сн мн драг. А видио сам тн н ђецу н... оио су златна ђеца!... Аиђелн једни!... Ја њима свако добро желим, кад су 'нако красни... Бошко се разведри и весело га погледа. Чувшн, како му хвали дјецу, чисто узрасте човјек и нз све снаге ударн се у прсп. — Хе, хе, јесу ли ми красни? — запита. — Оно н јесу анђели! Живот је оно мој што се каже, благо моје! Стојан осјети, да је погодио гдје треба, па га опет ухватн за мишицу и повуче за собом у други крај механе. Сједе га иоред себе. — Ама велим ти, да су нрелијепа, — поче опет, — и не би никад вјеров’о, да ти можеш имат’ ‘наку ђецу... Кад сам их видио, у мало нијесам заплак’о... Ех смјешкају се, ех гугућу, машу ручицама, е да их пзједеш од драгости!... II одма сам каз’о: ја ћу ову ђецу извести на прави пут. Бошко је опет мој, макар се и крвио са мном, а сиромах је н нема капитала. II рек’о сам сам себи: да ћу ти помоћ' да се дочепаш капнтала, како би ону ђецу љуцки одгојпо... — Шта то велиш? — запнта Бошко дарнут, а сузе му навријеше на очи. — Велим: хоћу да те номогием н дигнем, због оне ђеце... — Стојане, брате, дај да ти руку пољубнм, посветнла ти , се она, — викну Бошко и ухвати га за руку. — Ти сп један светн чојек, један чудотворитељ!... Стојан зовну Кату и наредп вина. Наточи п себп п Бошку. — Ја сам смислио, — рече, — да тн дадем п робе и пара, па да отворпш какву рађу... Грехота је, да радпш к'о до сад... Ако хоћеш, даћу ти десет хнљада гроша... Тако ће бит’ боље и теби и ђеци... Имаћеш свој дућан, своје мјесто... — Стојане, снијевам лн ја? — запнта Бошко, тарућн очн. — II јеси ли тп прави Стојан?... Ја, несретннк један, уврнједио тебе до срца, а тн тако... Кад сам ти видио ђецу, ја сам све заборавио, — опет ће Стојан тише... II ја ћу тебн, брате, дат' робу и паре, а ти ћеш менп заложити кућу. Бошко зину. — Кућу? — запита. — Нећу, брате, нећу! — внкиу јаче н скочи. — Ја ништа немам осим куће, иа шта бп жена н ђеца без ње?... Јок, јок!... Они су моји!... Нећу ја њима отет* кућу...