Дело

ИНТЕРВЕНЦИЈА У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ 389 тив којих се сва Европа борила, и као така она .је била противна начелима усвојеним од Свете Алијанције. Кнез Метернпх, у намери да заустави покрет, саветовао је Русију да пнтервенише у корист Турске. Али цар Александар, ко.ји није био рад да постане Дон Кихот принципа легитпмитета. задовољио се је тиме нгго није указао нпкакве помоћи Грцнма. По томе, поједине су европске владе изгледале као да не вод<* више рачуна о Грцима. Али ннје тако било и с јавнпм мњењем. Грчка појезпја, књижевност и успомене на класичну Грчку, занеле су биле филелине, који су у свом одушевљењу жртвовалп и пмање и положаје своје, па чак и живот и који су силазили у маси на поједпна грчка иристаништа да се и сами бију за отаџбину Платонову, Сократову и других о којима су слушали у школама својим. Често су са пристанпшта француских и енглеских полазиле лађе, иатоварене оделом, храном, оружјем, муннцијом и свим што је било потребно за рат, да однесу побуњеницима. Благодарећп одушевљеиу фплозофа и љубптеља класицизма, који је онда био у јеку, Грци су могли, премда су у више прилика били побеђени, са врхова иланина наставпти хајдучки рат. Најзад, од турских свпрепости, извршених над изиемоглим старцима, женама и нејаком децом, згрозиле су се и европске владе, које су већ биле почеле водитп нешто вшпе рачуна о невољама грчког народа. У Русији, Александра I наследпо је Никола 1. У Лондону министра Лондербери-а, којн се убно, заменио је филелин Канинг, а с њим је дошао н кабинет нов наклоњен Грцпма. Са новпм министром председнпком енглеска је дипломација узела нов обрт, повољан но Грке. Русија, узнемирена новом полптиком енглеске владе, пошто нпје била рада да се лиши наклоности, коју је уживала код свих хришћана у Турској, па и код Грка, водећи рачуна н о свом праву заштите над њима, које .је имала на основу кучук-кајнарџиског уговора, примила је са задовољством предлог своје супарнице да пнтервеннше код Порте у корист Грка. На конференцијп, држаној 4. апрпла 1826. год., решено је бнло да се колектпвним посредовањем принуди Турска да прнмн оно што се на конференцији буде решило. Пошто је Турска одбила посредовање, Енглеска, Француска п 1'усија уговорнле су 6. јула 1827. год. да натерају Турску озбиљнијпм мерама да прпмн њпхову резолуцпју. Али В. Порта, којујетајно помагала Аустрнја,