Дело

394 Д Е Л 0 су тражили од ње да испразнн кнежевнне. 12. марта они су потписали у Цариграду уговор с Турском, а 10. анрила била је закључена у Лондону коначна конвенција. Аустриски цар, Франц Јосиф, захвалан Нпколи II за свој престо, није хтео да им се придружи. Такође пруски краљ, услед породнчних разлога, изјаснио се да ће остатн неутралан, али је ипак за сваки случај закључио с Аустријом војну конвенцију, којом су уговорили да одрже пнтегрптет и независност Турске; док је с друге стране паређнвао да се читају молитве у Берлнну за Хришћан*', који су имали ту песрећу да су у турском ропству. Тако се Русија нашла сама према Турској, Енглеској, Француској и Сардинији, која се придружила првима да бн учинила Француској по вољи. Руске трупе после неуспеха које су имале у кнежевинама морале су се повући на руско земљиште. Судбина Севастопоља, који су савезнпцп бпли опсели, ималаје да реши питање. Цар је признавао да је учинио погрешку. У земљи се било појавило незадовољство против њега, али његов понос му је налагао да се не повуче: „Мој наследник може учинпти што год хоће — говораше он — али ја не могу друкчије“. Најзад 8. септембра, савезници уђоше у варош, и мало после тог пораза цар се од муке преселио у вечност. (Наставиће се)