Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 399 Али је Марнну жегло да исприча свима новину о Завнловском; али пошто није по обичају био верен, смишљала је да ли сме. Ну, кад га после чаја г-ђа Бигјелова запита како његова „ствар“, а он рече да је при крају онда дође Марина до речи: да ствар стоји тако да се господину Завиловскому већ може честитати. Наједаред ударише сви у руковање и свима завлада велика веселост. Бигјел од радости пољуби Бигјелку, Полањецки нареди да се донесу чашице и боца шампањскога вина да се напије „највреднијем момку“ у Варшави. Госпођа Бигјелка стаде дирати Завпловскога како ће само то славан пар бити: појета и еликарка! Завиловски се смејао, али је у ствари био веома узбуђен тим, што његови сновп почпњу бивати нешто реално. После мало куцајући се с њим Полањецки му рече: Нека ти Бог да среће, а ја могу само .један савет: Што има у теби иојезије то ти мети у своја дела, а у животу будн реалпста и унамти: да живот ннје ро

Али није могао довршитп, јер му Марина мету руку на уста и рече у смеху: — Е доста, ти, мудрпцо! А Завиловскоме се обрати речима: — Не слушајте ви овога саветодавца, немојте унанред правитн ннкаквс теорије, само је волнте. — Сасвим је тако, госпођо! — одговорп Завиловскп. А Полањецки љутнут мало на то одговорн: — Онда сад одмах купите харфу... Али чим се спомену харфа, Бигјел докопа своје чело говорећи да тако вече ваља завршити музиком. Марина седе уз клавир н убрзо отпочеше Хандлову серенаду. Завиловски је изгледао као да из њега душа пзлеће, стапа се са оним складним тоновима, и лети кроз тнху ноћ уљуљкујући њнма у сну Лннету. Нратио се доцне у ноћ, окрепљен у друштву ових че* ститих људн. Ш А Марина је нмала мира — „онаквог каквог јој га Бог дао“ — али је био дубок. У нахођењу тога мира велнку јој је помоћ учинно глас нз гроба, она од времена већ пожутела књижица, у којој је чптала: „Не треба се удаватн зато да се •буде срећно, него зато да се испунн обавеза, коју Бог ставља