Дело

ПОРОДНЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 401 спође Основске. Пзгледало јој је исто тако природно: што она сад за „Стаха“ има мање примамљивости, него пређе. Она је чешће стајала пред великим огледалом, гледала у њега а у себп говорила: „Еле, очи се не мењају, али само каква сам у струку! Какво лице! Да сам ја на његовом месту, у свет бих утекла“. Али то није истина, не бн она утекла, алн је тако увећавала заслуге његове. Тешнле су .је сем тога и речи госпође Бигјелове: да ће после оног бити још лепша „као каква девојчица, сасвим“. II каткад би јој било тако мило што је то све тако дивно уређено: с почетка жена мало поружња, па после мало проиати, а мало после још не само што се све враћа, него за награду има се мала „беба“, која својим животом везује двоје, те чини нову сиону између мужа и жене. На тај начин нмала је не само мирних, него и веселих тренутака, ге једном рече госпођи Бигјелки: — Знаш шта ја мислим, да човек може битн много срећан, само ваља да се боји Бога. — А какве то везе може да има једно с другнм? — упнта г-ђа Бигјелова, која се навнкла по својем мужу, да јој се све јасно представн. — Па такве — одговори Марина — да човек буде задовољан оним што он даје н не досађује му што ннје дао оно, што се нама чинило да је боље. После тога додаде весело : — Не досађивати, не досађиватн! Обе ударнше у смех. Више пута из старања, које .је већ иостајало досадним лепо се могло видети: како Полањецкому није толико стало било до жене, колико до детета; али Марнна му већ то ннје примала за зло. Додуше, није причала никада. Пред другима је била готова да му то упише у заслугу, јер је убеђнвала себе: да је сад то дужност њих обоје, да се нре свега старају о детету, као о будућој заједпичкој милостн. Одрнчућп се тако сваког дана једног по једног од својнх захтева личннх она је налазила све бољи мир, којн се огледао у њеннм очима што су биле тако као ннкад дотле. Готова је бнла да се и у том номири с божјом вољом, алн се нешто бојала Стаха, и једног дана запита га као у шали: — Сташо, а ако буде син, нећеш га убнтн? Дело, књ. 31.