Дело

РУСЛАН II ЉУДМИЛА 229 За мрачним, далеким горама Нагђосмо подрум, и тај час, Ја га разметнух свег рукама II кобнп мач допаде нас. Но, ах! судбина хтеде тако, Међ нама свађе плану пако А имало се и о чем! Питање: ко ће владат мачем? Ја спорнх, грба заколута, Но усред бурне свађе те, Он смисли замке лукаве, Стиша се, божно. и ућута. — Махнимо беспослени спор! Озбиљно рече Црномор: Наш савез од тог само патн Нит слози служи завада: Судба ће сама доконатн Мач овај коме припада, Пригнимо ухом к земљи оба (Шта измпслити неће злоба!) И ко зачује први звон, Нек влада мачем тај до гроба. Рече и леже к земљи он. И ја се, безјак, опружпх сав; Лежпм, ал не чух ничега, Мислим: свараћу ја њега! Но сам се сварах лудоглав. Сред неме злотвор тишпне Допуза кришом до мене, II крадом с леђа тек узмахну, Ко вихар звпзну мачина, Нп оком тренух, ни узданух, А глава слете с рамена. Но непозната нека сила Њојзи је живот оставнла. Мој костур трњак захвати; Далеко тамо, замак гдп је Не сахрањенн труп ми гније; Главу ми кепец добави