Дело

228 Д Е Л 0 Никада днвнн узраст мој Пез срџбе гледат ннје мого, II он у души пакленој Мрзаше свога брата много. Увек сам бно мало прост, А он, грбоња, неваљао, Са глупим растом, на пакост, Уман ко ђаво — страшно зао. Но и то знај, витежв мој, У чудној бради његовој, Скрива се нека сила клета, П, презирућп све од света, Док му је брада дела сва, Нитков се тај не страши зла. Једном, у тешком неспокоју Лукаво ми је пришао: „Не одбиј“ — рече — помоћ своју; •Ја сам у књизи сазнао, Тамо, на исток, за горама, На тихим, морским обалама, Под замка немим зидинама, Чува се мач — и тешко нама! Из чаролија впдех тамнпх; По вол>и духова помамних, Тај мач злокобан бнће нам; Нас оба он ће погубитн, Менн ће браду одрубнти, А тебп главу; редп сам, Зар није вредно дочепати Иакосног духа кобни ков!“ Пристајем! Нашто уздисати? Рекох кепеду већ готов ПНи ћу ма п на крај света; II јелом плеће завргох, А свога брага рад савета, Посадих на плеће друго. Пустнх се на пут тпх обала, Пдем, идем, н — Ногу хвала, Пророштву самом ко на зло, Ништа се није случило.