Дело

РУСЛАН II ЉУДМИЛА 227 Степом одјекну удар нагли, ЈГорошена трава сва Крвавом пеном већ се багри; А она глава ужасна Преврнула се, скотрља, Гвовдени шлем се занпја. II тад на месту опустелом Мач богатирски засија. Наш витез, у часу веселом, Мачпну зграби и главн, По окрвављеној трави, Потрча гневом са жестокнм Ушима, носу потече; II готов да их осече. Узмахну већ мачем шпроким, Кад, нзненађен у тај час, Молебни главе зачу глас... Н мирно мач он доле спустп, Свирепи гнев се стшпа пустн, Освете крвне мину јед У души, молбом примнрени; Тако у дољн таје лед Подневнпм жаром растопљени, „Тп ме освестп као гром!“ С уздахом глава прошаптала: „Десннца ти је доказала Да сам ја кривац пред тобом. Теби сам одсад ја послушан; Но п ти буди веледушан! Ах, мој је удес жалостан, II ја сам био витез знан! У страшној борби, супостата Равнога себн незнадох; Сретан, да само немадох. За супарника млађег брата. 0, Дрноморе коварни, -Јест ти си узрок јаду мом Зли удес нашој родбини. Рођен к'о кепец са брадом, 15*