Дело

6 Д Е Л < Он даље лети преморени, Да безопасни на^е кут. Но витез опет награг мерн Ал' коњиц штуче ко мало час, А за њим глава у сав глас, Ко сумахнута све се цери, Урла: „Витеже, јуначе, хој! Куда ћеш? Тише, тише, — стој! Не ломи луду шију тамо! Кукавче, куд сн одбио? Бар једном удари ме само Док ниси коња сломпо! А уз то још се на јунака Плазила страшним језикам. Руслан ко муња из облака, Затресе копљем у гњеву свом, Шкргутну зубма витез млади, II јароено јој ханцар хладни У дрски језик заби књаз. II из беснога ншкну зева Ко бујне реке крви млаз. Заципљена од бола, гнева, Дрскости старе лишена, На младог књаза глава гледи Железо гризе, звера, бледи. — • Тако охолост нламена, Који пут, посред наше сцене, Лоши питомац Мелпомене, Ненадном звизгом заглушен, Невпди нпшта, као смушен, Бледи и своју ролу губи, Уништен, главом клонулом, Нрестрашен муца, смерно дуби Пред нодсмешљивом гомилом. Корпстећи се сретним треном, Над главом тешко забуњеном, Ко јастреб књаз се узвину; Па узмахнмшш сад десницом (/ • V * II својом тешком рукавицом По образу .је ошпну.