Дело

Запраши; с трепка, са бркова ГРвеђа, слете јато сова; Јекнуше долп пробуђени, Кпнуло ехо — коњ пламени Захрза рукну у брз кас, Ка њем се једва држи књаз; А за њим грмну усклик шумни: Куда, витеже неразумни! Везочни, бежи отуда, Док те прогуто нисам ја!“ С презрењем Руслан окрену се, Кружећи глави долети, II гордим лицем насмехну се. „Шта тражиш овде, проклети?“ Смрштено глава виче даље: „Гле то ми судба госта шаље! Виће ти боље даље поћ, Мени се спава, ово је ноћ; Збогом!“ Но витез знаменптн Кад зачу грубе прекоре Срдито викну одозгоре: „Умукни, пуста главо ти! Још нз давнина то се знало! Велика глава — мозга мало! Ја идем, пдем, не смећем, Али кад наиђем не скрећем!“ Љутином тада занешена, И силним гневом опијена, Наду се глава: ко жар сам Крваве очн засијаше, У пени зубн зашклоцаше С уста, ушију сукну плам; II што год у њој беше моћп На књаза духну; страшна. ћуд; Узалуд коњ, склопивши очи, Склонивши главу напреже груд, Кроз вихор, дажд н сумрак ноћи Преплашен граби, хвата пут; Занешен страхом, заслеиљени