Дело

24 Д Е Л 0 Оздо се магла сива креће II нлови месец злаћени; Омркпу степа. Стазом тамном, Замишљен Руслан ту ће поћ, Кад кроз маглену смотри ноћ Огромни хум се црнн тамо, II нешто ужаспо хрче. Он блнже брду, слуша, ближе: До беса! да л’ брег ово дише! Пажљиво Руслан мотри све, Неустрашимо, мирним духом; Али цреплашен, стрижућ ухом, Коњ се узјазби п дрхће, Потреса главом, ватра жива, Од страха му се узви грнва; Но у том разбп маглен вео, Месеца бледог сетни млаз Над брдом. II ту храбри књаз Угледа чудо нечувено. Како да кажем страву сву? Пред њиме глава жпва ту. Огромне очи, сан их прати; Хрчући љуља шлем пернати; Пера у тамној виснии, Ко дуге сенп нијају се У страшној ноћној тамнини. , Над мрачном степом љуљајућ се, Кроз ноноћ нему н тамиу, Пустиње чувар нечувени, Изгледа она Руслану Као брег гробни н магленн. Зачуђен науми Руслан Да руши тајанствени сан. Пз близу гледа ове јаде, Около главе обисну, II замишљено пред нос стаде, Ноздрве копљем голнсну; А глава смрштено зинула, Открила очн п кннула... Диже се вихор, јекну степа,