Дело

РУСЛАН II ЉУДМИЛА „0, поље, ко л’ је тебе то МјЛљачким засејо костима? Чиј' брзи коњ пређе тебе У задњем часу окршаја? Ко смрћу прославн себе? Молитва чија доспе раја? •Зашто онемп поље ти II растеш правом заборава?... Времена вечној тамнини Можда и моја стреми глава! Ко знаде, на хумићу том, Днзаће с тихи гроб Руслана, II струне љупкога Бајана Имену неће неват' мом!“ Но ту помнсли вптез мој, Јунаку добар мач је нужан, Убојни панцир; а херој Из борбе дође разоружан. Обађе нољу места сва; Међ џбуњем, сред костију белих, У грдној хрпи мачева, Оклопа давно опустелих, Оружја себи тражим он. Ко из сна прену нема степа, Кроз поље јекну јасни звон; Негледуш он штит један счепа; Шлем нађе, с њим и звучни рог, Ал нигде мача жељеног. Долину смрти обилазп: Јест, ту .су многи мачеви, Но сваки лак му према снази; А књаз је био внтешки Не такав као данас ми. Тек да се чим игра од муке. Копље у своје узе руке, Нагрудњак стави још на груд, II тако онда узе пут. Румени запад трне веће, Уснула земља тихо спи,