Дело

Обрте шапку — пред собом Опет се види ко п прије; Накрену назад — нестаде; Нкпде — видн се! „Прекрасно! Пао си, вешче на јаде! Одсад мн ннје ту опасно; Спашена!" Опа одахну П шапке злпковца старога, Књагнња, лица веселога, Затиљак напред наману. Но вратимо се ка јунаку; Није ли стидно гледати Толико дуго, браду, шапку, А љега судбн нредати? Свршпв с Родгајем бој жестоки, Сањиве шуме прешав мрак, Пред љим, пуче дол шпроки, Јутарњег пеба блесну зрак. Задрхта Руслан преко воље: Ограшја старог сназп поље; Пусто је, тамо-амо, свуд, Жуте се кости; земље груд Оклопи крију разбацати; Ту копља, захрђали штит, V трулој руцн ханџар вит; Травом обрасто шлем космати Лубања трулп још у њем; Ту костур јуначнне смеле, Нспречен под мртвим коњем, Лежи и трули; копља, стреле, У влажну земљу зарпвене, Бршљаном давно покривене... Ништа, сред неме .тишине, Пустпњу не узнемправа, П сунце с плаве внснне • Долину смртн обасјава. Уздахнув сетно жалосно, Погледа Руслан по мртвима: