Дело

РУСЛАН II ЉУДМНЛА Људмнлу одмах пронађите! У чагс чујете лн, у час! Не буде л’ — не играјте с јадом, Нодавићу вас својом брадом! Дал’ да читачу кажем мом Где се лепојка замајала? Сву ноћ се она удесу свом Кроз плач чудила и — смејала. Њу је плашила тек брада, Црномор нпје већ опасан, С-мешаи је сад; а никада Са смехом страх ннје сагласан. У срет лучама јутарњим Постељу оставља Људмила, II сетан поглед обратила Огледалима сјајаннм. Невољно злаћане витице Са снежних плећа прихвата, Невољно густе плетенпце Немарном руком оилета. Јучерашње је сјајне ризе Из једног угла узела, Уздахнув метну светле низе II — плакати је почела. Но ипак с вернога стакла, Уздишућ, није одмакла; II девн на ум паде тад Кроз буру мисли самовољних Да проба шапку Црномора; Међутим, нема никог ту Да буни мому жалосну... А седамнаест лета шта је, Која л’ ту шапка не пристаје? Гиздат се нико није лен! Људмила шапку је занета, На веђа, мало на .јеро, II напред затиљак навела. II шта? 0, чуда над чудом! У огледалу моме ннје: