Дело

220 Д Е л 0 II збори: о, дпвна Наина! Савезом тим се орјашпм; Посрамићемо сплетке Фина, Ал ја се ннког не плашим: За мене ннко страшан нпје; Знај, дакле, чудни удес мој: У благодатиој бради тој Витештва мн се снла крије. Све докле седе васи те, Мач злоковарнп не пресече, Од вптезова нико тих, Ннко од емртпнх не претече Ни мојих мисли најмањих. За навек моја је Л»удмпла. А Руслан мора гробу свом!“ Ту је вештпца поновила: „Нек гине оп! Нек гнне он!" Затим је трппут закрештала, Трппут је треснула ногом. II у облак се одвптлала. УУ свилу вас одевени Нештац вештпцом охрабрени Весело снреман трепти сав. Да заробљеној носи девн Брке, покорност и љубав. Накинђен грбоња брадатн, Крак пружа њезнној палатн. Пролази дугих соба ред: Књегиње нема! Он хајд у сад, Међу ловоре, решеткн сада, Око .језера, водопада, Испод мостића, сенице... не! Баш нигде, ннгде књагпње! Ко да изрази глас чуђења, Урлик н тренет нестрпљења! Последњи мислиш наста час. II дрекну грбнн дивљи глас: „Робеви, амо! пожурите! Амо! уздам се још у вас!