Дело

РУСЛАН II ЈБУДМНЛА 219 Уздишеш немо — уздах појмљив! Д * Ревнпвче, бој се — ту је час! Амор с Досадом тврдоглавом »Д Завере смеле снује нпт, п II над неславном твојом главом Готов је осветни накит. Јутро је хладно затрептало На тамна брда одозгор; Но у замку је све ћутало. Суморан, мрачан Црномор, Без шапке, јоште необучен С досадом зева, срдњом мучен; Около браде умешно, Облазе немо ропске слуге, РСоштанпм чешљем успешно Расчешљавају власи дуге. А да лепота блесне јаче, На брчине му безконачне, Источни капљу аромати, Па и коврџе завпше; У том, ни мање нп више, Кроз прозор сукну змај крилати: Краљушћу звони немилом, Па се у колут брзо сави, II гле, Наина то се јави Пред пзбеченом гомилом. „Да си ми здравоР — замумлала „Сабрате, давно штованн! Црномора сам, давно знала >, Само из кажа причаних. Но тајни удес сједињава Нас двоје, мржњом догробном, Теби опасност угрожава, Облак се вије пад тобом; II глас увређене мн частп На осветнички зове рад,“ С погледом, пунпм хптре ласти, Кепец јој р.уку пружа сад,