Дело

94 Д Е Л 0 Победу, љубав братски жели... \ санци бујие младости По сетпој души лећу смелн. Што усуд не рече споје Непостојаној лирн мојој Само витештву да поје Уз то (незпапо у свету) Л>убав и дружбу старнне? Песинк суморне истпне, 0, зашто морам, рад потомства, ПорОК II ЗЛОбу ОТКрИТИ, II мучке сплетке вероломства У песмп изобличити? Књагињии нросац недостојпп, •Језпком храбар као лав, Презренн кукавац Фарлав, У стеии немо.ј и спокојној Нанну чека прнкривеи. II ето, час је стнг’о њен. Вештица му се јави, збори: „Да л’ се још сећаш ко сам ја •За мном. На коња помамна!" II у мачку се ту промете, Оседлан коњ је... Она крете; Стазама мрачних дубрава Вештпца водп Фарлава. Тиханим сном је доља спала У ноћи, сетном немилу, Луна је бледа промицала Кроз облак, па је могилу Тренутним блеском обасјала. Под њоме сумории Руслан Седи, (ко увек тужно лице) Крај успаване књагињнце; Дубоком мишљу сапутан, Промнчу маште за маштама, II несносно лебди сан