Дело

РУСЛАН II ЉУДМИЛА Је л’ то могуће? Па гди је гди? Допусти! не, не иашто мени? Ово је моја једина; II мојој пресретној промени Узрок је њена мнлина. Она је живот, она радост, Она ми снова вратн чар, II изгубљену моју младост, II мир и љубав и чисти жар. Залуд ми срећу обећаше, Усташца мома чаровних, Дванаест, што ме миловаше, Рад ове једне оставих. Напустих њихов дом веселн, У хладу густе дубраве, Шлем тешки бацнх и мач смели, Махнух се славе крваве. Пустињик мирни и незнани Живим у сретној тишини, С тобом, драгана, цвете бајни, Душе ми, зраче једини! А пастирка је слушала Разговор срца нламеног, На погледавши хана свог II смејала се н уздисала. До мркле ноћи, по дану, Рибар и витез преседпше, С душом и срцем на длану. Нечујно часи нролетише. Потамне шума, слази ноћ; Звездано јато затрентало, Нптезу наста време поћ'. Спустнвши меко иокривало На деву уснулу, Руслан Појаха коња, на пут креће, А замишљено, немо хан За њиме драгом душом леће, Руслану срећу, радости,