Дело

9-2 Д Е Л 0 Заносна као санак драг. II једно другом на груд пада, Обала пука хладак свој, Над њима жудња п иаслада С љубављу нлете венац свој. Но изнурен у том чару, Наш витез у сретном рибару Чнји ли ово позна лпк? Хазарски-хап, избраник славе, Љубавн н војне крваве Ратмир, Русланов супарнпк. Ратмнр сред тнхе те пустиње Људмили, слави превери; У загрљају моме дивне За век пх он изневери. Нрнступа вптез у тај час; Пустињпк иозпаде Руслаиа, Полете к њему. Јекиу глас... II књаз загрли младог хана. „Шта видим?“ запита херој, „Ти овде? Зашто остави Внтешкн, бурни живот свој II мач ког дивно прославн?“ — Мој друже! — на то ће рибар: Доди.ја д.уши бојна слава, Таштине пусте варљнв чар; II веруј, невина забава: Љубав и тихи сан дубрава Срцу је драже по стократ. Прошго је мепе крвав санак, Нпти безумљу плаћам данак, II срећом нстннском богат Све заборавнх, друже мили, Па чак н снове о Људмили! „Мо.ј мили хане, том сам рад!“ Рече му Руслан: „Водим је собом.“ — Књагиња руска... она с тобом? Каквом је срећом нађе ти?