Дело

РУСЛАН II ЉУДМПЛА 91 Већ црнокњпжннм језиком Вразима он се страсно молп. На рубу тамних обала, Где шуми речица незнана, Под шумским хладом заклоњен, Кућице кров је нахерен, Опкољен густим јелама. У спором току речица Уз пут је плот од жнвица Сананим валом умивала, Крај њега тихо протицала Са лаким шумом ветрнћа. На месту где се тихо свила Самотна љугша, долина, Изгледа да се тиншна Од искон века зацарила. Руслан устави коња свог. Све беше тихо, примирено, Под зраком лица зориног, Доља са шумом замагљеном, Трепташе кроз јутарњи дан. Руслан на траву спусти жену И сетан глади косу њену Са болом слатким и пемим; Кад ал’ у часу спази неком Чунић под крилом једара, II зачу несму рибара Над тихом и жуборно.м реком. Бацив у вале мамак свој Рибар, о весло паслоњенп, Обали пловп зеленој, Кућици под кров нахерени. II гледа Руслан, добрн књаз: Обали чунић заокреће, А из кућице плахо леће Девојче мило; танки стас, Безбрпжно власи распуштене, Осмејак, њезип поглед благ, Плећа и груди обнажене,