Дело

>0 Д Е Л О Залеђеним га гледа оком, Л власн густи ко гора Узрасла на челу високом. На лицу жпвот угашен, Бледнлом глава покрнвена, Орјашка уста открпвена, Огромнп зубп стиснутп... Над умнрућом главом оном Последњи час већ облеће. Њој внтез храбри долеће С Људмилом н са Црномором II викну: „Здраво, главо, тн! Ту сам! Кажњен је издајица Ево, роб мп је твој убијца!“ II књажев усклик иопоснп Повратн мртвој глави дух, За тренут њој се врати слух, Пренула као иза сна, Погледа, страшно застења... Витезу поглед допаде, С ужасом брата познаде. Ноздре се шире; на бледу Образу огањ просијава, У умирућем погледу Последњи гнев се оцртава. Прожета мржњом толиком, Она је зубма шкргутала, II брату хладннм језиком, Нечујни прекор шапутала... На очн паде маглен прам, Сврши се патничко страдање Тренутнп с чела трне плам II тешко ослаби дисање. Укочен поглед гледа гор, А у том књаз н Црномор Спазише смртно трепетање... Почину глава вечним сном. Ћутљиво витез пође даље; Дршћућн грба за седлом, Ни дпше ни да се промоли,