Дело

РУСЛЛН II ЉУДМ1ШЛ 89 Да л’ је страдалипк постојанп Супругу своју стражно, Нескромних жеља сузбпв’ тајну, „Целомудрено“ у маштању Блаженство своје тражио? Монах, којн .је сачуво, Потомству даљноме предање, 0 богатиру славном мом, Утврдо јамчи баш о том. II ја верујем без двојења, Нечиста, груба наслеђења, Сродна су с нашпм временом; Пастирке, санак књагињице Не беше налак на ваше сне, У благе дане, пролетње, У хладу мекане травице. Сећам се малог шумарка, По среди брезове дубраве, Сећам се једног сумрака II санка Лпдије лукаве... Ах! пољуб што га улових, Уздрхтан, лак п иестрпљиви, Разагн'о није, друговп, Дремеж јој тврд н трпељиви... Но нашто нразан разговор! Л>убавн нашто помињање? Утеху њену п страдање Забацих давно у тимор; Сада привлачи пажњу моју Књагпња; Руслан, Црномор. Пред њима пукла је равнпна, Нитких јела ту је ред, II страшног брда на поглед Црнн се округла впсина, У .јарког неба дере зрак. Погледа Руслан — ту се сетп Да .је то главпн боравак. Силнпје бу.јни коњ му летп Ту је већ чудо над чудом;