Дело

N8 Д Е Л () Поткрени срце новом силом, Љубавн, частп веран Г»уд! Небо Не злобу у бесиуће II овладаће тншина, У светлом Кијеву иева Пред Владпмнром устануће Из мађијскога овог сна.“ Тим гласом Руслаи охрабренп У наруч жену узима, II носећ терет драгоцени Спушта се с овнх внсина, II слази у дбм усамљени. Ћутећн, с грбом за седлом, Јахаше он по путу свом; На рукама му спп Људмила, Свежа, ко зора пролећа, II на богатирска плећа Мирно је лице нриклонила. Коврџаве јој косице, Дотиче ветрић, нрепун жуди; По кад кад уздахну јој груди, Час по час лице невино Разаспе рујне ружице! Љубав и машта потајна Лице јој драгог дочарава, II име свога Руслана 4 У санку она прошаптава... У слатком миљу лови он Чаробно њено узднсање, Осмејак, сузе, нежни дах, Недара саних таласање. Тако кроз горе, долнне, У дан и ноћне тамнине, Наш витез језди непрестано. Станиште жељно још даљно, А дева спи. Но млади књаз, Безплодним пламом прожет вас,