Дело

РУСЛАН II ЉУДМНЛА 87 II очајање, љубавп јад, Пале му крвцу, трују над. Но сад књагињин призрак красан Ко да му к усни долетн... Од једном помаман, ужасан, Витез по врту полетп; Људмилу боно довикује, Са брда стење одваљује, Све крши, мачем руши све; Обара шуме и сенице, Мостове руши немилнце, II степа у час оголе! Далеко одјек одјекује, Рика и треска, шум и гром; Свуда мачина звонн сева Опустошен је дивни крај; Безумни витез жртве снева, Машући лево, десно; вај! Пустињски ваздух мачем боде... Одједном — ненадни удар, II с невидовне неве оде, Одлете Цриомора дар... Мађиска у мах мину сила, Пред њнм је лежала Људмнла! Заципљен витез умах стаде; 0 среће дивне, премиле; Опнјен срећом Руслан паде К ногама верне Људмиле. Љубећ је мреже кида сад II слатко сузе ронп млад, Вове је, али мома сгшје, Склопљене очи, уста — кам; II сладострасне маште плам Кроза сан младо срце вије. Руслан је гледа, цепти вас, Опет га зграби туга силна... Кад у том зучу знани глас, Глас честитога, доброг Фина: „Не бој се књаже! Нећ на пут С уснулом кренн тп Људмилом;