Дело

Д Е Л 0 8() „Шта? куд се дену онај крас? Где снла?“ п на шлем внсокн Отарчеве браде веза влас. Звнзну па хата пламеног: Несело лети и хрже коњ; А внтез грбу препалог, Стрпа у торбу за седлом; А сам да време не утратп Жури брду стрменом; Кад стиже, душом пламеном Полете чаробној палати. Смотрпвшн отуд шлем брадати, Што му победни даде бој, Пред њнм арапа црних рој, Јато робнња бојажљивих, Као прнзрацн са свих стран, Беже — скрише се. Оп један, сам, Иосред одаја гордељивих Супругу милу дозива Но ехо свода мучаљивих Њему се само одзива; II он узјуран, чуства живих, Отвара врту двари све Иде ал никог не иалази; Унакрст оком обилазн Мртве су шуме дремљиве; Сенице пусте, врх стрмнина, Нспод потока, сред долина, Људмилин не внди се траг, Бар уздах да јој чује драг! Књаза захвати очај клет, У очима му помркну свест, Мнсао мрачна умом лети; „Можда од туге... плен несретни... Тренутак... река...“ Суморна Мисо га тишти. Малаксао, Пониклом главом он је стао, Кпњп га, морн грдни страх. Заципљен као неми камен; Ум му се мутп, дивљн пламен