Дело

РУСЛАИ II ЉУДМПЛА 85 Међутим, у зраку слабећи, Надмоћи дивећ се руској, Грбоња Руслану гордоме Подмукло рече: књаже мој! Жпвоту иећу сметат твоме; Младићску смелост волем .ја, Нек тп је проста борба сва; Сићи ћу — али с уговором... „Подмукли чаробниче, ћут!“ Узвикну витез: „с Црномором, Са мучптељем жене ми Руслан не трпн договора! Мач грозни казниће злотвора, У звезде можеш хитати Ал ћеш без браде остати!“ Обузе страва Црномора, Суморан, блед, у болу свом, Дугачком брадом залуд он Уморено је стресат’ стао: Руслан је нпје нспуштао, Но је још чупка по кад — кад. Два дана вештац њега носи, А трећег смерио милост проси: „Вигеже, сажали се сад, Предишем једва (не могу крити) Опрости живот, твој ћу бити; Реци, где хоћеш, куд велиш...“ — Аха покораи; сад дрхтиш! Мирно! Предај се руској сили П однеси ме ка Људмили.“ Покорно слуша Црномор; С вптезом дома завпхори, Лети — н у час он се створп Сред страшних гора пред свој двор. Витешки Руслан тада руком Прихватп за мач у тај час, П дохватнвши браду муклом, Он је одреза као клас. „Ево тп!“ узвикну жестоки;