Дело

4 Д Е Л 0 Где га мами цветна стаза Поред овог дивног стана. Л>упко лпце н умнлно, А поглед му снја жаром, II кад год бн туда мин'о С лепом би се впд’о Маром. Алн нашто љубав врела? Нашто јато рајских снова, Без ђул венца неувела, Без очева благослова?... Невесела, сетна Мара Бол не крнје од свог злата, А и драгог јад обара, Очај и њег тајно хвата. Тако теку мучни дани, оаљубљене туга мори, А очево чело тамни, II у срцу гнев већ гори. „...А он, ко је? Нико? Ништа! „Она цветак племенити, „Дарске крви и огњишта, „0, то неће нигда бити!“ II одлука ова клета, Једног дана двором јекну, II два нежна, мила цвета, Као љутом стрелом текну! Пшчезава светлост дана Полагано у тишини, II спушта се нојца с&на По брдима и долини.