Дело

ИОРОДНЦЛ ПОЛАЊЕЦКНХ 115 Он је загрли и држаше је дуго на прсима па се почеше праштати. Нешто силом своје љубави, а нешто самим полетом своје душе, он од тог праштања направи читав религијозни чпн ноштовања н обожавања. — Лаку ноћ!... Мало затим г-ђа Броничова и Линета Кастели осташе насамо у салону. Да се ниси много уморила, ћеро? — упита г-ђа Броннчова гледећи у лпце Лпнетино, које је изгледало као да се трже иза сна. Линета одговорн: — Ах, тејка, враћам се са звезда, а то је тако далек пут. VII Завиловски је могао слободно рећи: да и песницима каткад засија звезда среће. Од заручења са Линетом истина мује више пута падало на ум да је време размислити о средствима за уређење стана и исплату потребних трошкова како за венчање тако и за свадбу; алп како је нре свега био заљубљен, а у опште није ни знао како те стварп иду, све је то замишљао као какву нову тегобу жпвотну, коју ваља претурнтн нреко главе. Та он их је већ толико претурио, те је -поуздан у своју моћ држао да ће и ту претурити; али како ће то учинити још ннје о том размишљао. Али су размишљали другп у место њега. Стари Завиловски, и ако је био одан генпјалнпм људима, ипак се није могао отрести својега мњења: да је сваки појета помало „ветрогоња", позове Полањецкога на савет, па му тада рече: Отворено вам велим да ми се то момче допало, јер је његов отац био, да опростите, .једна пропалица: ништа, господпне, друго, досамо: карте, жене и коње!... II тако за живота остане без игде ичега. Али се овај није уметуо на њега. Он не само да није окаљао име, него му још и славе прибавио. Према другима немам обичај да будем дарежљнв, али, ако Бог да здравља, њега нећу заборавити, него бих хтео сад да учиним што за њега. II ако ми је далекн рођак, опет ми је рођак, име ..је исто, а то је главно. На то Полањепки одговори: