Дело

114 Д Е Л 0 помислп: „Кад он мене не бн волео, не би се оволпко старао. Он бн ире могао бптп суров, иего претварало. Нећу сад ншнта да га иитам.“ Очнгледно под уплнвом мисли, које су му се ројнле по глави и под упливом утнсака да она може бнтп једнна његова љубав, пстинпта н права срећа, Полањецки се лагапо наже п целива је у лице. Ни сутра га нећу ништа питатн — помнсли Марпна наелањајући своју главу о његово раме. Мало после још рече: Нпкад му ништа пећу о оном рећп. Умор душевни и телесни поче да савлађује њене силе н док стнгоше дома њој се склоппше очп н заспа на рамену Полањецкога. Дотле је г-ђа Бронпчова седела у салоиу и погледала кроз стаклена врата на балкон, камо су изишлп двоје заручених да се надпшу свежа ваздуха н да без сведока реку једно другом лаку ноћ. После буре настала видна ноћ, а кроз њу се проносио мирнс овлажена лпшћа, небо осуто звездама, које као да су се окунале у кнши плп сузама радости. Они су неко време стајалн ћутећп, а после почеше исказивати .једно другом како се воле свом душом, и већ Павиловскп нружи руку на којој се спјао прстенчић па рече: — Премила моја! Гледам у овај прстенчић н не могу сит да га се нагледам. До сада ми се чинило све то као сан више, а сад тек смем иомислити да ћеш ти бити одиста моја. Линета ноложи своју руку у његове, тако да прстен дође до прстена па одговорн раздраганим гласом: — Да. II нема више оне пређашње Линете, до само твоје веренице. Од сад смо довек .ја твоја и ти мој, и мени је за дивно чудо: како је у том прстењу таква сила, као да у њима има нечега светога. Завпловски се топио у срећи и миљу па ће рећи: — То је често у прстењу душа која се даје у замену за другу душу.... II у тако дивном обећању сплеће се све што човеку вели: хоћу, волнм, обећавам!... Линета полако понови: — Хоћу, волим, обећавам....