Дело

СА ЗГ.ОРА 149 — Родиле су, брајане, шл.пве. Моремо се сваком веселзу од Бога драгог надати. Оставп тп слободно дјецу нек се, ако ћеш, мало и прошаликају! — истаче се из друге гомилице .једна осгарпја жена необнчно свијетлих и крупних очију. Мој слаткн брајане, .једро месо н врела крв слабо се, ако ћеш ме иитати, брину за пост и молитву. Знам ја то по себи. 0, грдна рано, кад сам ја била некад вако у ватри п напону... Језик за зубе, торокачо једна! — издера се иеко осорно. Не узмећи нам дјеце! Види ти ње каква је она само! Настаде мек и весео кнкот и неразговијетно шапутање од уста до уста, а пскрена се торокача, иостиђена, негдје изгубн у збору. Једре п нуне цурице заносе стидљиво главу у страну, мпрншу влажно боснље и девесиље и смијул.е се. Онај се момчић зацрвенио од стида, па не треиће, а смијех н шапат све се више и внше ширп но збору. Свијет једнако прндолази и приснажује са свију страна. Ведар је и топао дан, на народ похитао на збор. За мало бп, па се п служба свршп у цркви. Пстом сада настаде живо кретање, разговор, жагор п довикивање. Пуше се ватре, внчу зборачке кавеџије, сјакте се ибрици и филџани, свцјетли се и нрелдјева накпт на женскињу, мирише цвијеће и тамјан из отворене цркве, а над свим тнм свјежим, миришљавим и живнм шаренилом наднијело се п свело плашшско небо, модро и чисто као огромно, рибље око. Све оживље некаквпм чудноватим жпвотом, све се као иреобрази и оснажи. Нећ се и пјесма разлијеже: Солдачијо, моја бриго тешка, Ој јелнко, ој горо зелена! Остаде ми жепа кб дјевојка. < >ј јелико, ој горо зелена.' Два снажна п вптка момка као двије јеле, загрљена као два брата, стуиајућн полагано кроз збор, пјевалп су ту жалобитну пјесму, кроз коју је одјекивала туга п неизмјерна жалост за нечпм нзгубљеним. Свијет зе згрнуо око њих, па их прати, а онн све снажније, тужипје пзвнјају ову нову, чудновату, планпнску пјесму која дубоко, предубоко у срце задире. Пз ири-. планулих п окоштих им образа бије оно пуно, пркосно, планпнско здравље п снага, а пз очију љута мржња п туга. Цје-