Дело

С Д 3 Б О Р А V прошлу недјељу нробудп ме рано пза сна знекет цванцика, ударци поткованпх опанака н тпх, нејасан, женскн жагор којп се овда онда мијешао с крупнпм, мушкпм узвпцима. Сјетпх се брзо шта је. Млада је недјеља, а свпјет се сваке младе недјеље скупља на збор. Уморан и непспаван, једва се дпгох и обукох, па смакнух засторе с прозора. Свпјет је непрестано, жагорећи, прпдолазио. Друмом од Гомјенице, чијн се је шум ,једва осјећао како меко п уједначено шушти, некако тихо, одмјерено ступалп су мушкарци, а за њима се нанпзао овећи осук женске чељади у чистим, бнјелим рубннама. Кроз рану, јутарњу свјежппу бјелесале су се и леиршале женске бошче, бљештилп се н преливали на младинским и дјевојачким пуним њедрима свијетли и влажнп герданн, и црвенилн фесови на мушким главама. Свако женско чељаде, по обпчају кад се иде на збор, носи у руци кигу боспља и девеснља, а у дјевојака на удају впде се и ђулићи, свјежи и црвени као крв, пза ува, н два, трп стручка милодува у коси који је већ почео венутн. Сусрешћу се на раскршћима. ГГубе се нрпје и куме, пптају се за здравље кумовп н пријатељн, шапоре снаше и дјевојке и стндљиво погледају око себе. У момака ужагрнле очн, па се живо свијетле и немнрно поигравају. Већ се један нашао као и у послу: примакао се цурама, па их задиркује и отима им црвене ђулиће нза ува. Еј, момчићу, немојде ти, знаш, тако! Пост је, молптву тн твоју, а и .јесен је још подалеко! — чу се мушки глас из једне гомилице.