Дело

СА ЗБРА 149 — Родиле су, брајане, шљф. Моремо се сваком весељу од Бога драгог надати. Остави ч слободно дјецу нек се, ако ћеш, мало и прошаликају! — исаче се из друге гомилице једна остарија жена необпчно свјетлнх и крупнпх очију. Мој слатки брајане, једро месо и враа крв слабо се, ако ћеш ме питати, брину за пост и молитву Знам ја то по себи. 0, грдна рано, кад сам ја била некад вашу ватри н напону... - Језик за зубе, торокачо јена! — издера се неко осорно. Не узмећн нам дјеце! Види ти к каква је она само! Настаде мек и весео кикот неразговпјетно шапутање од уста до уста, а искрена се торокна, постиђена, негдје изгуби у збору. Једре и пуне цурице заосе стидљиво главу у страну, миришу влажно босиље и девесше и смијул.е се. Оиај се момчић зацрвенпо од стида, па не ТЈеиће, а смијех п шапат све се вшпе н више шпри ио збору. Свијет једнако придолази шриснажује са свију страна. Ведар је и топао дан, па народ охитао на збор. За мало би, на се и службасвршп у цркви. Истом сада настаде живо кретање, разговор, кагор и довнкнвање. Пуше се ватре, вичу зборачке кавеџије, јакте се ибрици и филџани, ивијетли се и прелијева накпт н женскињу, мирише цвијеће и тамјан из отворене цркве, а нд свим тим свјежнм, миришљавим и живим шаренилом надијело се и свело планинско небо, модро и чисто као огромно риб.ље око. Све оживље некаквим чудноватим животом, св се као нреобразп п оснажп. Већ се н пјесма разлијеже: Солдачијо, моја брго тешка, Ој јелнко, о,ј горо лена! Остаде ми жена К' уевојка. (*ј јелпко. ој горо лена! Два снажна и два брата, ступа.ј битну пјесму, ш за нечим изгубл а они све снаж нпнску пјесм планулих и нпнско зд