Дело

СА ЗБОРА 151 Родбпна, прнјатељи и иознаници с-трчаше се око њих и стадоше нх штошта заппткивати: , — Баш шјутра? — Шјутра. — А што кнез рече: у други пазар? — А, шта зна кнез! Ведар дан, пун освјежавпе топлине п евјетлости, у тренутку се претворн у мрачан и натмурен, те се и свијет, усплахирен, поче раније него обично разилазити са збора. Мебо при крајевима тамно оловнасто, па онда горе внше као очађело, а по средини црне се густн, смркнути облаци, као огромни комади утуљена угљена. Преко планинских овршака, који су се дизали у страхобној полутами, допирала је као из неизмјерне даљине уједначена, потмула јека и оштар, леден вјетар. Све се живо на земљи као накостријеши, дркћући и стренећи, ваља да, од подмукле, страховите буре што ће, можда, у часку ненадно заурликати кроз нланинске, уваласте продоле. Војници, пјевајућн, кренуше на иут. И ако се велика бура спремала, нико нх не опомену да не иду Срамога је то н помињати младу и снажну планинцу крји ни од чег не преза. П»ега само онда боли и љуто тишти кад унапријед слути да ће свенути н угинути без пушке и ножа. Зато, ваља да, обојица и бијаху тужни и замишљеии на растанку. Почеше им са свију страна нудити плоске с ракијом да се развеселе. Млада, жеиска чељад, и оближња родбина н својта ките их цвијећем, а старнји и нрипознатији људи уче пх и савјетују како ће се владатп и понашати у далеком, туђем свијету: — Чувајте се и пазите се, д.јецо мрја! — саветује их стари Чочорика. Нек вам је увнјек на уму она наша, стара и иаметна рцјеч: Туђн људи, не знамо им ћуди; туђа земља калауза нема. Будпте увнјек један другом на руцп и слажите се, јер, вјерујте овој сиједој глави, несретна је земља која вас је одранила и на којој сте се први пут часним крстом прекрстнли. — Збогом, браћо! Збогом остајте сви п прошћавајте! стадоше се праштатц н љубити. Збогом, сејо! — Брато мој, брато! — загрцну се сестра, загрли га и поче се ломити п гушптп у јецању. Брато мо.ј, брато! Никад те, море бпти, нећу више виђети!...