Дело

Д Е Л 0 152 Жене пм, кршне н ирикладне, ипјемо, непомнчно стоје п скамењено Нуте. 0 какве се велпке п сплне рпјечн туге п чемера крију у том стидл.пвом, грком п леденом Путаи.у! Збогом! — впкпуше обојица, па ее аагрлпше п аапјеваше: Кад сс сучцс са ааиада родп. Ој јелико, ој горо зелена! Доћи ћу тн са Косоиа. л.уоо, 0,| јс.тико, ој горо аелепа: Сннуше двије свјбтлнце, је.дна нза друге, п тамно веленпло јела и смрчпка окупа се у блиједо љубичастој боји. Негдје у даљинп отискује се гром пза грома, потресајућн са у.касом тешка, поцрњела небеса. Киша нолагано шуштп, ромори п пада иа запечену земл.у, док са свом силином не пљусну. Громовп се умирише, изумирући тамо иза планпна тако тешко као да снажни дивови срдито одахњују. На све стране, кроз замагљене и овлажене планинске продоле и увале, звижди и јауче вјетар и бура тако сплно н тужно, да се чинило као да цнјела једна земља, племенита и честита земља, цвилп и уздише са зла удеса н немиле судбине. Петар Кочић