Дело

X А Џ И-Б Е Г Јок, валај — нема старог биринџи земана, па нема! Боже ме не убиј и не покарај и гибет не учини — чини ми се, џанум, да и небо није садекана онако к'о што вактиле бјеше, нити је дуњалук берпћетли к’о отприје; и 'тице су у гори хаваз изметнуле, и рибе се у води пропасјалучиле, а иксан испоганио да .је кабил — к’о да је потоњи земан и кнхамет за капиџиком — к’о што и јес’! Нема, бр’те, првијех људи више, — и, валај, реко би чо’јек е ће убрзо доћ' они вакат, за који књиге причају: да ће у њему по четпрн чо'јека једва-једвице моћ' јаје из гнијезда ишћушкат’. Видиш ли, џанум, ове сиједе длаке? Валај, док их је бехар поп’о много су халамета ир’о себе претуриле и сами Алах п његови шехити знају: на коме ће триу окапат’. Хеј, тувим ја у своме земану млого, и — билај — а ево што ме гледаш, ништа ми нод Богом нцје жалије но што, бива, овом чутуром не' огахиретпх оштрн ханџар каквог мрка Влаха из Карадага и не закитпх Табљу нод Орловијем Кршем, а овом слбтом од тјелеспне не нахраних п ограших црне гавранове и гладне курјаке ђе у Дузи, — а нм’о сам ђе погинут’, да је Алаху драго било, на сто мјеста — тако ми турске вјере и Свечеве златне браде! Бар овп земан не бих дочек'о и ове јаде својијем очима глед’о!... Но, што тн причам? Оно, бјесмо затурнли еглен о старијем херцеговачкијем батоњама и јунацима, па свргох к’о Саћа с Корана. Јади га не знали — ннје се ни чудит’: ођутурумило се, озуђурпло се, просто мозак ишћућ’6 — па прођетинио! Нбисе!