Дело

ГОИЈКН КНКЗ 173 У своје руке све узелп сами, Спречили буну, стали на пут тами. Да л' ико све то изврши овако, Да л’ ико знаде да ће бити тако? Могаде л’ човек то у сну да снива, Могаде л' знати шта будућност скрива? Народн други имађаху претке Славне, иа ипак припремаху снлетке За нације две, које чврсто стоје, Што никога се, сем Бога, не боје. Ми рачунасмо: кнез је близу гроба, За собом нема деце, нити роба, Нит' икога иак што га збиља воли. За тиранином да л' ко сузу проли? С тог иађосмо му девојчицу младу, Баш понајлепшу у ово.ме граду, II илап нам беше: јаве лп нам звона Да је кнез мртав — тад је наша она. Ал' ипак дева хтеде нае претећи, Баш сама хтеде себи мужа стећи; Но залуд мука, сад нек се не тужи, •)ер иревари се, руку нама пружи. Сад удвојени напред ћемо ићи, /Кељеној мети Грчка мора стићи; Морају бити силнији и већи. (Замнсли се). Захвалносг п.ена лично нас пак мину, Сети се жена — зрачак паде сину У њенрј души и сад мисли леже, Да отресе се ланца што је стеже. Колико нас је мука престо стао, Да би нам само кнез у руке пао; Па све то зар сад скршити о стену, Не моћи свладат’, оборит’ сирену ? Не, госпо, овнм нутем се не иде, Већ оним који пријатељи внде. (Окрене се). Но, шта је, реци, одговор на среду? * Служигељ (поклови се) Свн пословп су у најбољем реду. Напоменух јој да сте дошли амо, II да желите у време, баш тамо,