Дело

182 Д Е Л 0 Тожа Доброслав Вукан Грубеша Доброслав Кочопар Доброслав 1 оча Кочопар Доброслав Тома Доброслав Грубеша Доброслав Тоиа Грубеша Кочолар Доброслав Бранислав Гојислав Жеговац Кочоиар ЈЈло да није? То је! Од кнеза ваада ветар бије. -1е ли што хтео? Зашто вас је звао? Бол.е би било да није нн слао Гласннка свога по мене. А зашто? Да би се мого ослонити на што, Наредио ми да на путу пратим... (упадне у реч)' Њега? У сабор? Да, и да га вратпм, Да не знам само шга га је навело? Зар нпсте позив одбили му смели? Махнитост каква! Тад бих изазвао... Ја вас разумем, јако ме је жао, То поверање мучи вас и боли. Реч једпу, браћо, властелин вас моли. Немојте тражит, другови, од мене Да образи сад моји поцрвеве, Да окаљам част, изневерим ствари... На страну с тиме, ко за то још мари. Да следујете дужности то стоји, Ал’ кнеза сада нлемство се не боји. Дужности нема, срушене су оне. 0, ваше речп чудновато звоне, •Јер ја вас молим; немојте ми дати Да слушам говор, а на пут вам стати Не могу тада кад не будем знао Планове ваше. Доброслав је пао У бригу тешку. Он поштено мисли. Реч вратимо му којом смо га тисли У коло наше. Не! на путу томе, Кнегиња н кнез иоћ' ће гробу своме.