Дело

АЛЕКСАНДАР ПЕТЕфн 25 било, долн страст, оно необуздано осећање за домовипу н слободу, које не познавајући границе бујаше онако силно у срцу Петефијеву, док га није отерало на бојпигге, где .језа слободу, за своју народност постао жртва једној козачкој чети... Бити велики лиричар, значи — располагати великим страстима, одлнчном индивпдуалности, која својим назорима утиче на нас. II ако су страстп Петефијеве биле племенитије од страстн његових другова, зато оне ипак остају страстима, крајности осећаја, које су правом лиричару баш тако исто потребие, као што су дрвету зраци сунчеви. Та зар би могли уживати у песмама, кад бињегови осећаји били исти као и осећаји простог, нормалног човека? Лиричари нас не заносе само тиме, што у њиховим песмама видимо манифестацију онаких осећаја, који у нашем срцу већ постоје, већ и тиме, што су им осећаји већег степена од наших осећаја. Јаче осећају, јаче трпеи сносе беду н невољу од нас, .јер им је „срце еолова харфа, која и на најмањп додир ветрићев, даје од себе гласа“ н „вештачка вага, што п на најмањи утисак превагне“. Љубав им је страснија, грљење јаче н пољубац нервознцји од нашег. Чезња им је силнија, воља дивљија а родољубље дубље. Туга им је суморнија и свака страст нм је силнија, бујнија од наше... Или зар има суморпија очајања. од Леопардијева; веће радости жнвота од Анакреоиове и бујпије страсти од Бајронове? Нма ли веће л.убавп на свету од љубавп Аде Негриеве и пакосније мржње од мржње Хајнеове? II је ли когод показао више љубави за свој род н слободу човечанску од Нетефиа. Та њихова осетљивост је суптилиија, нервни организам осетљивији а чула питензивнија но просечна човечија. Срце им је пехар, који је до у врх напуњен и „дрво, које је препуно плода“. У души својој носе читав један свет — ленши и срећнији и можда се зато не осећају добро у овом нашем свакидашњем животу. Они су јунаци велике трагедпје живота, индивидуалност им је велика и изванредна, али баш зато, што им је велнка, једнострана им је и пошто је једнострана уједно је н лоша. II та двојака особина објашњава и то, да док они с једне стране могу рачупати на наше интересовање и симпатије, дотле ми е друге стране пристајемо на оно непроменнво, да изгоре у своме рођеном нламену...