Дело

УСПОМЕПЕ ЈЕДПОГ ДИПЛОМЛТК 377 ном осећању извесну зловољу и неко нејасно оклеванЈв. Свакојако, размишљање је мало но мало ублажило код нас тај утисак ирвога часа. Влада, оба Дома, а са њимаијавно мнење, савладали су бесплодну тугу и иочели гледати на ствари са внше тачке. За нас је одиста било важно, пре свега, изићи из усамљености која, од 1871. године не служећи нашој ствари, окиваше нашу иолитику, и доносаше само оиасност; рад на оиорављењу који смо изводили у земљи, ваљало је иовести и с иоља: за нас је дакле било журно да се не затворимо у инертност која би се радо таксирала као клонулост и немоћ, и да иокажемо, на иространој иозорници, са скромним и чврстим достојанством, да Француска има иоуздања у себе, да води бригу о својим традицијама и да поново заузима своје вековно место у Европском Савету. Да се сами из њега искључимо, да доиустимо да се без нас расирављају иитања тако тесно везана за нашу историју, значило би у неку руку одрећи се ирава мешања које прииада само државама иотиисницима међународних иогодаба, и себе сиустити било на ћутљиву послушност, било на иразне протесте. Наша злосрећна осетљивост отежала би тако последице наших несрећа: изгледало би као да се сами одричемо својеулоге. На против, имали смо голема интереса да покажемо своју животну снагу својим присуством, да се појавимо на Конгресу као Сила од утицаја, као саставни део колективног суверенства, н одлучена да одржи свој легитимни утицај. То је у истини била права француска политика. А што се тиче тешкоће поводом држања између Турске и Русије, она је била само површна. И једни и другн могли су захтевати од иас у ондашњим приликама, само истинско благовољење. Ми смо у осталом и радили у томе иравцу, за све време рата који се свршио: задржавајући у Цариграду, из обзира нрема Русији, само отправника послова, нисмо престајали показивати Порти много саучешћа. За наше пуномоћнпке, на тако легго спремљену земљишту, то.једакле била само ствар такта и опрезности. Додаћу да пре но што је пристала на Конгрес, наша је влада мудро истакла као неизоставну ногодбу да се иа њему не подстнче спор о нашем верском протекторату, као ни о каквом од наших личних послова у Леванту. У кратко, и ако су наши осећаји били нешто комплексшг, сједне страпе било нам је иемогућно устукнути без губитака угледа, а с друге наш приступ у тако сјајан скуп доносио је свршетак сумњива положаја, давао нам маха