Дело

УСПОМЕНЕ ЈЕДНОГ ДИПЛОМАТЕ 387 учнни ми се изванредно миран и прост. Кнегиња и његова кћи окружаваху га најусрднпјом негом; поштовање његовнх синова није имало ни сеин плашљивости: његов утицај на његове чланове породице изгледаше да се врши са много бтагостн. Учинио је цигло једно илузију на своју власт као шеф породице: „Што се мене тиче, рече смејући се, поводом једне речи која се омаче једноме од његове деце о таштама, ја сам увек врло лепо живео са својом, — не прве годиие, до душе; али од тада, опа је разумела, и мир је био потпун“. Разговор се још неко време весело настави; алп кад се хтедох опростити, његово се лице па једап пут врло уозбиљи, и он отпоче најљубазније говоритп о заслугама фраицуских пупомоћника: топло је хвалио грофа од Сен-Валијера, симпатично се изражавао од г. Вадингтопу кога је видео, тога јутра, првн пут; пајзад, са видљнвом памером да своју тадашњу мисао о нама сведе у последњу реч, усиравп свој високп стас н додаде чврстпм топом, после кратка ћутања: „Мило ми је што сте ви билп први мој гост у овој кући, н до меие пеће стајати да се у њој иикад ништа пе догоди, што би било тешко Француск.ој“. Ја одох, као што већ оп није могао сумњати, да поновим нашпм пупомоћницима, ту у напред смишљену фразу, и значајпу бар за трајања Копгреса. Журим се да се вратим на отварање наших седница. Представпици Дворова, који су нанзмепце долазили, израђиваху на честпм станицама главне теме с.војпх будућих дебата. Већ се оцртаваху групе у напред одређене по иоложајима и узајамним тежњама: група шефова влада снабдевепих впшом влашћу: група простих пуномоћника нижих по достојанству, и позваних на практпчну сарадњу, детаљпу н по важности другога реда. Одговорпост је без сумње остајала педељива, н сви чланови бехуједнакп по праву, али само су министри Држава имали пницпјатнву н управу. Многобројно особље техничких функционара и одличиих дипломата окружавало је сваку кућу. Споменућу само директора Кабинета лорда Биконсфилда, г. Монтага Керија, сада нера од Енглеске, г.г. Тешенберга и ВЈвегела, секцпоне тиефове у министарству спољпнх послова у Бечу, г Куртопасија, којн је у брзо за тпм постао посланик Италије у Атипи, г. Хербета, који је касннје био наш носланик у Берлнну, ђенерале Симонса, Анучииа н Бобрикова, барона Жоминпја, сјајног сарадника рускога канцелара, г. Нолидова, једнога 25*